Прим.прев.

Самодовољни

Прича почиње тако што... тебе није брига, а другима није стало. Завршава се самоћом. Бескрајном...

Пар месеци раније седео сам у бусу, на лини неки број. Пар станица касније у бус је ушао дечко неких 20 и кусур година. Са марамом око врата, неким крпицама око себе и великим тамним наочарима које су покривале и добар део лица. феминизираним покретима сео је дијагонално од мене. Преврнуо рукама мараму неколико пута и загледао се у нешто иза мене. Мислим да је хомо... Схвативши да вероватно и јесте загледах му се у очи покушавајући да видим шта има у њима. Но нажалост, наочаре су нас дистанцирале. Убрзо је ушла нека бакица којој је он уступио место па се окренуо леђима мени. Пар станица касније је изашао.

Мислим да је то за ових скоро 40-ак година најближи сусрет што сам имао са неким који је тако "орјентисан"...

Слушао сам успутне приче и читао вести и мислим да лгбт пиздарија расте из дана у дан. И то прича одавно се више не тиче права и заштите мањина или како год, њихова прича је одавно већ идеологија у којој се тражи комплетна промена обичаја, језика, понашања и сличних ствари једног и више народа. Слично као што су то радиле идеологије пре њих, и као што ће радити будуће вероватно...

Они већ одавно имају листу подобних и не подобних, речи, дела, мишљења, симбола, људи и сличних работа потребних да би једна идеологија живела. Да би "револуција" коју спроводе опстала потребан је "виши циљ" за који ће се "борити", а виши циљ овде је, као и у свим идеологијама пре, супер раса надљуди који ће бити далеко испред ових што данас живе а који су тако "затуцани" негде на дну еволуционе лествице. Људи који ће направити тај супер скок цивилизације "напред". Али, авај, ови потпуно "неотворени" за "нове идеје" којима је немогуће "доказати" зашто је деци толико потребно сексуално васпитање у узрасту у ком и да хоће та иста деца не могу појмити шта сама реч секс значи и представља а камо ли чему све то, мораће да схвате да револуција захтева и жртве да би се разумело колико је важно да се речи, дела и људи са њихове "листе" више не употребљавају у свакодневном животу. Нема више маме и тате, од сад ће бити родитељ, и то родитељ1 и родитељ2. При чему је небитно ко је 1 а ко 2, јер се идеологија залаже да су сви једнаки, тобож. Ниси више сељак но гулаг.

Идеологија као идеологија, има свој зачетак, успон, врхунац и сраман пад како нас историја учи. И гледајући историју ни ова неће боље проћи. Но знајући како револуције једу своју децу, вероватно ће и ова појести своју. Јер ће увек бити оних који су једнакији од других. Који боље знају Маркса, и "више" 'штују Стаљина. Па ће тако и лгбт револуција поцепати и посрамити себе, показујући своје право лице и наличје. 

До тад, уживајте у шоу програму... који ће вас се дотаћи како год.

 


Богоборци

Види човека како се у каљужи соптвеног измета ваља. И хвали се делима својим као да су достојна божанства. На коленима клечи самом себи и смеје се сопственим лудостима, величајући сопствене опсене као да су пут сапсења. Као да је време без почетка и краја, и има га довољно за све бескрајне кругове карми. Као да нема дуга да се одплати.
Погледај све те замке иза речи упртих у себе, као копља што стоје у замци и чекају да се омакнеш. Питаш ли се довољно јако, "може ли да не може"? Може ли Бог да створи довољно велику стену да је ни сам не може подићи? Зар не?! Може ли кршити сопствене законе? Силнији ли је од самог себе? Има ли он битку са собом да добије?
Ти гледаш Господа како носи крст за тебе и смејш му се у лице. Батинаш га својим речима и делима. Судиш му по ко зна који пут, иштући од њега да се "покаје" јер те "увреди" својим "злим" делима. Као да их је Он сам својом руком учино, а не ти у име своје и за своје задовољство. Он ти у руку стави заповести и законе а ти им се подсмешљиво наруга узевши прут да опет Бога научиш памети. Јер сигуран си, Он не зна колико ти знаш, нити види колико ти видиш. Па и како би Он могао бити већи од тебе, или пак разумнији. Можда логичнији?!
Он не уме као ти да види шта је добро, а шта зло, јер ето допушта толико зла. Не трчи за сваким грешником са прутем и не удара сваки пут кад ти срце злурадо заигра. Па какав је то праведни судија који тако олако дозвољава свима да се шегаче преко Њега. Ако је Бог ваљда зна како се грех кажњава.
Тиранијом ли се нечије срце у љубави осваја?
 


Ајд па ђења

Два сата касније лежим у кревету и гледам њено голо тело.
Ништа ми се не прича, а она тако жели да чује какви смо били. Да ли ми се допада, да ли сам задовољан, да ли је она...
Кажем јој да ми се не свиђа ни мало, али да је секс био одличан. Да можемо опет да се видимо кад год хоће, али само на кратко, јер немам никакву идеју шта бисмо друго могли радити сем превртања по кревету.
Нисам ни најмање заинтересован како ти је на послу. Не слуша ми се прича како је код куће. Још мање ме интересује шта желиш, планираш, волиш, радиш, не радиш. И ако икако може не бих ни глас да ти чујем. Апсолутини смо странци који деле заједничку мензу, или трафику, или велики брачни кревет. Мени је свеједно. Морам да једем, морам да свратим на трафику, и морам да имам секс.
Да! Али бар је искрено, а то је за поштовање, ваљда! Не фолирам ти неког Шекспира или шпнаску серију.
Можда јесам можда и нисам. Зашто би то било важно?
Не, не пада ми ни на памет да поричем а камо ли да доказујем супротно. Чак напротив, наша "веза" сигурно нема будућност ни у ком облику. Чим ми буде доста и твојих гузова пронаћи ћу друге. Данас бар то није проблем. Са толиким бројем разочараних очајница које бауљају улицама секс нема само онај ко неће из принципа или је стварно најнижа врста мушкарца јадника паћеника који ни добар дан не уме да каже ваљано. Јер има девојака којима је толико довољно, да им ваљано кажеш добар дан или како оне кажу "улепшаш дан". Има и оних других које захтевају целу представу, али не бих о томе.
То нисам рекао! И не бих о томе.
Не. Само неколико погледа на твоје голе гузове како се њишу напред-назад. То ми интересантно, за сада. Видећемо за касније.
Не не мислим да си ружна. И не мислим да ниси згодна. Чак напротив.
Нема проблема.
Само тако, не свиђаш ми се.
Ма какве везе има шта ми се не свиђа? Не свиђаш ми се и тачка.
Сигурно си у праву.
Нема пробема, рекох ти. "До мене је" ако ти је тако лакше. Кварна сам роба.
Да!
Само секс!
Добро.
Врата су ти тамо.
Наравно.
Довиђења.


Наочаре за сунце

комплетан наслов би био

Зашто сам, из дна душе, свим срцем и свом снагомом својом, за сва времена замрзео све наочаре за сунце икад направљене

Још један петак поподне. Још једном бежим мало раније са посла и напуштам велики град. Опет трчм на железничку и ускачем у воз. Опет проналазим слободно седиште и опет, сручим се. Опет воз стаје на једној од велеградских станица и нико ме не пита „да ли је слободно“ већ напросто седа у седиште до мене.
У тренутку осећам како нешто сруји кроз мене. Неки тотално непознат осећај се усковитлао целим телом и шири се попут торнада. Неки лептири, крокодили, комарци, мрави мигоље телом, срцем, душом, главом... Испрва се чудим шта се дешава, али како осећај сваким минутом само расте све више сам сигуран да је она разлог томе.
Окрећем се лагано ка њој и крајичком ока хватам јој лице и опет оне велике глупе тупе најружније на свету наочаре које јој заклањају већи део лица и због којих не могу да јој ухватим поглед. (Прокллињем у себи дизајнера који их смисли и фирму која их направи, једном за свагда камаришем по списку целу им фамирлију, семе и племе свим икад направљеним наочарима за сунце.)
Лице јој избраздано неким ожиљцима од богиња или бобуљица, тако некако, ни не примећујем најбоље, јер не могу да одвојим поглед од њених усана. Благо испуцале без кармина и благо отворене су ме хипнотиласе. Задњим трзајем здравог разума покушавам да померим поглед јер осећам њен узнемирен поглед на себи. Чујем аларм како вришти у глави да већ одавно непристојно буљим у њу те сад већ укочени поглед померам на седиште испред себе. Иако и даље само она остаје у видокругу. Видим јој фигуру, неке престареле фармерке, мајицу или кошуљу, јакну, неки шал или мараму, ваљда. У рукама држи велику торбу и телефон који само што јој не испадне на под.
Струјање се наставља и сваким треном се повећава. Сад већ у магновењу покушавам још једном да је погледам у очи и опет наилазим на... НАОЧАРЕ! Иако осећам како ме пече погледом кроз њих, суздржавам се и покушавам да саберем оно мало што је од главе остало. Она се не помера, чини ми се укочила се, умишљам или шта јој је.
Где баш у возу овако нешто да ме спопадне. Осећам да нас баба преко пута гледа и да јој није јансо о чему се ради или опет умишљам, као и да цео воз гледа у нас и сви, баш сви, нас јако чудно посматрају.
Граница је јако близу да ћу изгубити сваки вид контроле и као нешто размишљам да је питам "да ли осећа", на њено "да" љубим је истог трена па до у вечност на њено "шта" одговарам "струјање" и показујем кажипрстом између нас... Иако ми мисли јуре светлосим брзинама сигуран сам да речи неће тако лако изаћи из грла.
Најзад се окрећем и гледам је право у те НАОЧАРЕ. Она чини ми се не мрда ничим. Не даје никакав знак, ни онај најосновнији знак живота. Чини ми се накако далека наједном и чудим се себи шта ме је спопало. У трену ме спопадају најгоре мисли да је наркоманка, муж, батине, бедан живот, пољуби је, пољуби је... Тотално збуњен нагло устајем и одлазим до излазних врата.
Она седи још пар минута, устаје, долази до мене и стаје на врата за излаз. Држи се за шипку, благо раширених ногу запета као стрела стаје скоро тик до мене. Још једном се окрећем ка њој и гледам је опет у НАОЧАРЕ. О дизајнеру, о мајсору, о фирмо... Осећаји опет дивљају и већ не могу да се контролишем иако ми глава урла последње позиве разума, где ћеш да пољубиш тоталну незнанку у сред пуног воза, јер реч нема шансе да изађе из грла.
У међувремену воз стаје, отварају се врата. Она се трзну у корак и скоро искочи из воза. Окрете се ка мени и; ваљда ме гледа кроз те НАОЧАРЕ. Лагано креће напред и даље ме гледајући, ваљда. Врата од воза се затворише и она убрза корак према станици.
У трену кад се изгубила из видокруга сви осећаји најденом нестадоше као да је неко, у тренутку, угасио светло и испразнио најбучнији стадион на свету.
Иако ме шок и даље држи упутих се на своје место, а тамо две шипарице већ се распоштољиле и дале се у причу. Чуде ми се што их тако чудно гледам, вероватно смркнутији од икакве олује спреман да сваког часа најсрташније загрмим. Схвативши у трену да нешто дефинитивно није у реду са мојим погледом, а ни са мном, гурнуше се између себе, видно престрављене, без речи устадоше и одоше.
Ја узех јакну са вешалице поред, пребацих је преко себе, протрљах лице и очи као да се умивам покушавајући да се вратим иоле у стварност.
И...
Остадох заувек са оним најгорим од најгорих ШББКББ.

пс. ни дан днас нисам сигуран шта се стварно десило... и кад бих могао само на трен... ма само да гвирнем...


Намонтирана

Петак поподне. Бежим мало раније са посла и напуштам велики град. Трчм на железничку и ускачем у воз. Изгледа да се школа завршила па нема толико гужве и галаме. Проналазим слободно седиште и сручим се. Слабо подносим велики град и његове фрикове. И једва чекам да ме запљусне мир са моје железничке станице. Воз полако креће и размишљам да одспавам до краја...
Воз стаје на једној од велеградских станица и неко ме упита „да ли је слободно“.
Махинално одговорих да јесте и померих се на седишту да се госпођица смести. А госпођица је атрибутивна, са оним великим наочарима за сунце које толико не подносим да видим и једва чекам да изађу из моде. Обучена у неке хеланке уз тело и неку мајицу такођер уз тело. Потеже торбу и протеже се да је забаци на држаче изнад нас. У том протезању сви атрибути (који нису занемарљиви) долазе јасно до изражаја и већ се питам да ли то ради намерно или стварно не може да дохвати. Нећу да будем каваљер, не овај пут. Напросто ме нервира тај изглед „ала Цеца, Јеца анд Цо“. Баш не подносим такве вештачки све је на свом месту намонтиране 24 сата дневно жене. Некако ми се, бићу баш груб, гаде. Мада!
Осврће се да види да ли је седиште још увек ту, ваљда, проверава да ли има флека или шта већ ради. А онда се благо натрћи и лежерно пласира буљу. Прегледава хеланке, да ли је све на свом месту, затеже мајицу, вади огледалце, прегледа лице, фризуру, као дотерује све оно што ми се чини бетонираним тако да, све и да хоће, не може да мрдне.
Иако сам човек који ће радије причати са неким бесним пензосом „у каквој то држави живимо“ него што ће гледати кроз прозор или седети са слушалицама на ушима к'о неки робокап претварајући се да сам сам себи довољан и да сам само случајно ту у возу иначе сам бан бановина. Али и поред најбоље жеље не могу себе да натерам да изговорим ни добар дан.
Она се и даље загледа и дотерује, видно заљубљена у свој „лоок“.
Размишљам да се и ја монтирам па као излазим на следећој станици. Да узмем торбу и одем до врата, продижим у следећи купе и нађем неку бабу, скроз наскроз погубљену у времену и простору па да распредамо „ко је од којих“. И да нисам толико уморан вероватно бих то и урадио. Овако остајем на седишту и натерујем себе да буљим у природне лепоте наше земље.
- Могу ли да те питам нешто?
Немој молим те! Данас немој ништа да ме питаш.
Питај! - рекох протежући се, спреман на оно што ме очигледно чека.
- Кад одприлике стиже овај воз „ту и ту“?
У трену ми дошло да јој опалим шамар. Онако да јој спадне бар две трећине шминке, ботокса, силикона, креме, пудера, маскаре, масаже, маникира, педикира, пластике, злата, сребра...
Не знам, сад ће да наиђе кондуктер па га питај. Он вероватно зна. - одговорих.
- Аха. Па добро. Ја први пут путујем возом, знаш, идем код другарице на венчање, ваљда ћу се снаћи.
Сигуран сам да ћеш се снаћи. Убеђен сам у то. Нема теорије да нећеш.
Па "ту и ту" имаш један сокак и пар попречних улица, не можеш да омашиш. Где видиш шатру ти свратиш и ето те.
- Па да. Ма другарица ми се удаје сутра, мислим, прекосутра је венчање, у цркви и све то. Ја сам једна од деверуша, као, има нас још две и све смо лепе. Веречас правимо нешто као девојачко вече и биће баш лудо. Наручиле смо јој стрипера из Београда, да је изненадимо. То је један дечко што га зна моја другарица, и тако ради као стрипти... како се то каже за мушкарца, стрипер, је ли тако? Ма нема везе. Баш је згодан...
Као да је неко укључио у струју на погрешан програм.
Покушавам да ухватим макар неку "заједничку" тему, црту, линију, тачкицу макар, било шта, сламку спаса.
Да се разумемо, не бих имао ништа против да проведемо заједно једно сат-два у неком великом брачном кревету. Иако ме страх од оне дефиниције вечности, "кад све буде готово па док не оде коначно - вечност".
Да... Радим... Јесте... Нисам... Био сам... Видео сам... Супер... Аха... Хммм... Па то је фино...
- ...он ме одвезао на пркинг да ја пробам да возим. Он има Алфа Ромеа. И кренем ја да кренем, а оно нешто неће...
Смеје се некако само уснама, скоро сакатно некако. Нема онај смех који обожавам кад се жена смеје целим телом. Кад јој целим телом пролазе потреси буквално и очи јој сијају као рефлектори. У моменту кад и бешика реагује па крсти ноге и невидљиво руком суздржава...
- ...умало да ударим у дрво. Једино на паркингу. Какав сам лудак. Али нема везе. Ја сам медицинска сестра и радим у...
Медицинска сестра?! Како си бре ти медицинска сестра? КАКО?
- ...Замисли! Он мени каже да не треба упут, као да он ради ту а не ја! Сељак један...
Каквог уопште смисла има ова њена прича? И о чему уопште прича? Смејем се себи постављајући тако питање.
Кондуктер са којим је расправљала кад стиже воз је запамтио па долази, сав љубазан да јој каже да је следећа станица њена. Она се захваљује кроз неки благи флерт, кондуктер црвени, румени, зелени, прескаче преко мене да јој дохвати торбу, тегли је до врата... Нећеш *ебати батице, џаба потураш кичму.
- ...Ето, испричасмо се ја и ти. А нисмо се ни упознали? Ја сам Сандра. Александра мислим, али ме сви зову Сандра.
Влаковођа, драго ми је.
- Баш лепо име. Драго ми је. Па сретан пут. Видимо се.
Кондуктер јој маше док се ломи око врата да је дочекају отворена. Она пролази поред седишта. Њише боковима од прозора до прозора. Мушкарци је редом скидају голу и замишљају тих сат-два са тим напућеним устима, разгуженим гузовима и пушап брусом. Жене јој замерају све и са презиром је испраћају.

А мене мучи питање како је уопште доспела у раднички воз класа "запишавам сваку бандеру"?
Шта не штима?


Тек тако

Упаднемо ми у причу, тек тако.
И смешка се она. Само се ти смешакај. Да видимо сад шта тај смешак крије?
Рада... Разведена, дете основац. Па овај свет, а наш свет, а мајка, а колеге, наше време, ово време, пре то није било, ово данс... Ма, наопак човек. У почетку био супер, касније се искварио. Није се могло више трпити. Ради у...
Бла, бла... Ja sam joш gori. Где нађе мени да се жалиш. Али ајде, издураћу и то. Ево слушам те, скроз пажљиво. Нема човека на планети који је толико пажљив као ја у овом тренутку.
- Кад би могла да нађем неког нормалног дечка?
Ма баш, оно, скроз нормалног! Нормално нормалног. Кад би знала колико се смејем у себи, сигурно би ми ископала очи. Овако...
Ма да, да. Па то је јако тешко данас наћи. Сви су нешто „лудило“, зезање и смејање. Нема више тих мушкара са шлифом, оно, са стилом да напросто узме жену.
Опа, погодих у сам центар, а? Је л' то спада брусхалтер?
- Па нема, све неки жгоље, јаки само на језику. Пре неки дан ме мувао средњошколац. Замисли! Иди бре дете, ја скоро да имам толиког сина.
Замишљам и није да ти не импонује, признај!
Ма да, ионако би само балавио по теби. Знаш како се каже „ко са децом спава, упишан се буди“.
- Па мислим шта да радим са њим?!
Као чуди се? Уопште не зна шта би са њим, мало морген.
Па, од куд знам, да му помогнеш око домаћих задатака. Онако, да га научиш понешто што га учитељица неће научити.
Смеје се. Никад то нисам укапирао, чему се смеју. И најобичнија глупост им смешна. Скроз некако вештачи све. Неки јако залудан покушај да се допадне неком „нормалном“ ваљда, шта ли је. Не умем то да објасним баш најбоље. А пази јој фору, хоће нормалног! Црна Радо, нормалан би прешао на другу страну улице кад би те видео како се кикоћеш и то са непознатим мушкарцем као што сам ја.
Знаш шта ћу да ти кажем, Радо лепа Радо... Ууууу, ово јој се баш допало, сва се уозбиљила. Наћулила и уши и очи. Скоро ми се унела у лице. А да ја и ти свратимо негде на један секс на брзака?
- Ти си много безобразан да знаш?! А ја сам мислила да си ти фин дечко...............
Ма ниси ваљда?! А у себи рачуна рачуницу. Да ли је боље врабац у руци или голуб на грани.
- Ајде здраво!
Као окреће се нагло, и као одлази.

Ма чекај бре. Сад долази мушко пресеравање, до малопре је она. Нисам тако мислио. Јок, нисам! Ја сам отворен човек, и баш не умем да све то срочим онако лепо, књишки што би се рекло. Свиђаш ми се да знаш. Згодна си и лепа, а и човек си бре. Ниси нека профукњача, имаш смисла. Ма краљица си. Мислио сам да се видимо вечерас, да попричамо још мало. Баш ми је било занимљиво причати са тобом. Нисам срео занимљивију особу од скорашње распуштенице. Осећам да смо се нашли. Осећам да цео живот чекам само тебе. Али то би било превише. За мене, наравно. За њу би то била згодна сцена из неке серије. Више јој се не иде, сад опет рачуна у глави.
Ево, водим те у Нарцис. Идемо лепо на вечеру, па ћемо попричати о свему. Важи?
- Па не знам!
Јок не знаш, балавица си, само су те мангупи искварили.
Добро. Разумем те. Ако не желиш, ја нећу више да ти сметам. Нити ћеш више да ми тврдиш пазар, јер већ сам на крају живаца. Али ето, ако се сетиш ево ти број телефона па ти назови. Сад је лопта у твом терену, па како год. Пружам јој визитку коју су ми у фирми урадили. Узима визитку и загледа је.
- Одох ја. Ајд па тако...
Ок.

СМС: Е ћао.Рада је.Упознали смо се пре неки дан ако се сећаш.Где си?Шта радиш?
Коллинг.......... Радо лепа Радо...
 


ПСИХО

Шта бисте ви урадили да вам се накачи психопата на грбачу? Да вас у стопу прати. Осматра сваки ваш потез. Да вас копира у одевању или говору. Да чини све да вам загорча живот до краја. И то онако тихо и подмукло. А ви немате појма ни шта хоће од вас конкретно. Нити он/она то зна да изговори.

Да свакодневно виђате њене ситне пакости и свакодневно слушате њене заједљиве речи. Да вам се коса диже на глави кад прођете поред те особе, и нека језа вас стално прати јер знате, тачно знате да је она ту негде, заувек у вашој сенци. Да вам годинама дише за врат и буљи преко вашег рамена.

И замислите да не видите томе краја. Напросто, сорта слична паразиту, не одлази док домаћина не убије.

Знам да је то скоро немогуће и замислити, али замислите доживети.

Замислите да вам неко жели зло, а ви немате никакву идеју зашто, ни како, наравно.

Замислите да не можете се само начудити како јој не досади, или како се не умори. Одакле толика снага, зар никакав свој живот нема. Неки циљ, сан, хоби... Било шта важније од тога да се неком упропасти живот по сваку цену.

Напросто.

Психопата на вашој грбачи.

 


Најбољи дани

У недељу дошла комшиница да јој суквам кафу. И да види да ли имам шта „слатко“ уз кафу.
Фина комшиница. Неко би рекао да је мала, да има лош тен, да није згодна, да има мишиће као неки фидбалер... Ја НЕ! Тако нешто никад не бих ни помислио ни за једну жену. Увидео сам годинама да се скоро увек иза свих фасада и маски које жене носе увек крије нека уплашена и несрећно заљубљена девојчица.
Седи она и прича нешто, вероватно ни сама не прати о чему говори, и сигуран сам да зна да је не пратим ни ја. Иако увек пратим у ствари. Јер у тим речима се увек крије све. И слабост и снага.
И незгодно јој сад да ме пита, оно што би ја требао да питам њу. Скроз јој незгодно да почиње прва, оно што би ја требао да започнем.
Сва се... некако се смусила. Тесно јој. Окреће се свуда око себе. Не сме у очи да ме погледа.
А ја ништа.
Правим се мртав ладан и причам нешто о послу. Скроз небитно.
Не зна да ли да устане, да оде.
Да ли да остане.
И онда она тишина.
Моменат.
Граница. Или јеси или ниси лав.


Зора

Пре неколико дана, година, миленијума...
Седео сам на тераси, тј. стени на брду изнад куће, и гледао у облаке који су имали неки свој плес на небу. Учењаци кажу да се дешава да ветар дува горе, а да код нас не дува. Тако је било и тај дан. Ни по чему посебан дан, сем што је то био дан кад сам се одлучио да лутам. Годинама касније сам схватио да је то био тај дан. Или сам и ту слагао себе. Није ни важно...

Замишљао сам како могу да одлетим куда год пожелим. Да имам крила и да...

Рекох Богу.
Једног дана кад станем пред тебе, и решимо то шта имамо да решимо, прво што ћу да урадим је да ћу да мазнем једно перо неком од оних великих архангела. Знам да неће ни приметити кад то будем учинио, правиће се да није видео. И запатићу себи крила. Док крила не нарасту и не ојачају, шврћкаћу се уоколо. А кад једног дана она порасту и буду довољно јака да ме носе, полетећу и више нећу слетети. Ви можда мислите како ћу морати слетети, дуго је време вечност, али нећу. летећу и летети, и никад нећу слетети. Као они облаци оног дана. Мењаћу се, окретати, вртети, али као и они облаци нећу више додирнути тло.


Од куда толике лажи?

Човек је саздан у истини, и од истине. Зато је релативно лако "ухватити" лажова, јер у човеку остаје истина, макар записана само за њега. Друга су прича они који поверују у сопствене лажи и начисто скрену, то јест побегну од истине у лудило. Суштина човековог бића не трпи лаж.
Па ако је човек од истине сачињен чему онда све те и тооолииике лажи?
Због гордости. Због оног болесног дела човекововог срца и душе који напрасно жели да се уздигне изнад свега. Због самодопадљивости и самодивљења. Нарциодности која је досегла до те мере да људи прихватају и хомосексуалност као врхунску опцију самообожавања.
Јер лакше је слагати и убедити себе колика смо величина, него погледати истину у очи и рећи да свет неће пропасти ако нас не буде било сутра.
Лаж је пречица до ничег, ако гледате истину у очи. И као таква никад вам неће дати ништа сем празнине, јер је сама испразна. Само љутња може да вас обузме кад видите колико ничег сте добили лепо упаковано у шарену лажу.

На жалост, људи су се толико навикли на лажи да их више готово и не осећају. Лажи су се толико уплеле у човекову душу да људске душе углавном немо вриште од толиких лажи. АЛИ! Зато глава ужива, она самозадовољна и самодовољна лудост у људској глави плива и лупа рукама по празнини од среће. Убеђена у своју недостижност, величину над величинама.

Какве ово везе има са мушкарцима и женама?
Има, и те како има. Нисте никад чули речи:
- "Шта замишљаш ти, ко си ти?"
Можда сте их само изговорили.


Зашто лажи

Па зашто лажи, зар није лакше са истином?

У теорији јесте, у пракси никад није. У пракси просто "мораш" да лажеш. Нико не очекује да му кажеш истину, ретко ко је и жели чути. У пракси свако очекује далеко више него што реално заслужује. Ружне очекују да ти буду лепе, лепе очекују да ти буду сунце, а мисице очекују да их гледаш као какво божанство. Да им се молиш, клањаш, љубиш стопе, простиреш тепих од звезда направљен куд год да крену. Наравно све имају ту потајну наду да ће им неко прострети овај тепих, неке ту наду само вешто крију, друге без трунке блама јасно је показују. Разлике су нијансе.
И кад једног дана, неминовно, погледају истину у очи, и кад као "схвате" да је све била лаж, онда се љуте, дижу нос до неба, и неминовно се сусрећеш са женском сујетом. Неком недефинисаном жељом за осветом. Неким сулудим покушајем да надокнаде "изгубљено". Оним - убудуће ће бити сила и снага, обећање самој себи да ће бити нешто као неки ванвремени херој. Супер-жена! Мада једина разлика коју ће стварно урадити није ништа више до џангризави покушај да у следећем мушкарцу открију бившег.
Апсурдно ће покушавати да се искобељају из живог блата сачињеног од лажи које су саме креирале гледајући свог човека и то у шта су га претвориле. Мрзећи при том највише себе, јер он ионако никад није био "део целине", само пуки статиста у филму којег су саме режирале. Само предмет за показивање. Трофеј који је временом избледио, похабао се и поломио на више места.
Отуд прича о љигавим мушкарцима, о томе да су сви "исти", о томе како данас нема "правог" иако знају да се прави одржава стварима које су данашњим феминизираним женама далеко испод сваке части. Не знајући да господар никад не може бити и роб.

Пробао сам неколико пута, потпуно искрено да започнем везу. Уобичајено сам био исмејан. Девојке према којима сам био искрен гледале су ме некако одозго, као неко ниже биће, са очигледним сажаљењем. "Мукица." Ваљда сматрајући да немам довољно маште да измислим адекватну поскочицу, доскочицу. "Логично" предпоста-вљајући да са таквим почетком какав се наставак може очекивати.
Упоредо са тим, сваки пут кад сам наступио са лажима, зелено светло се палило и пре било каквих очекивања. Напросто, зелено. Често потуно изненађен, убацио бих одмах у рели брзину.

 


Куд и камо

Рачунам нешто да је време погледати истини у очи и уочити колико она одудара од оног што би други назвали мојим именом.
Како се то десило?!
Можда је због глади, или претеране жеље.
Можда због свих тих лажи и претеране гордости. Сам Бог зна.
А да сам лагао, лагао сам. Ни мање ни више него што сте ви то чинили. Уобичајено! Слажем да бих се извукао на време, или да бих добио шта желим. Да би сачувао "углед" и задржао репутацију. И у свим тим лажима човек дође до те мере да почне да лаже и себе.
У тренутку кад то схвати мора се запитати.
Куд и камо? сад! момак млад.
А почео сам заиста лепо. Мајка се, Бог је благословио, потрудила да ми да оно старо домаће лепо васпитање прутом. Учила ме да се не односим према девојкама као што се то мој вечито алхохолисани отац односио према њој. И слушао сам ја њу неко време. Сам Бог зна да јесам. Али, као што то обично бива, криви су други.
А понајвише она!
Весна.
Човек би посмислио да је нека Јелена, или Милица, или можда чак и Биљана, но није већ Вера. Девојка коју сам заиста једино и искрено волео. Она је најзаслужнија што сам се променио ако сам икад и био другчији.
Прича је класична.
Са оцем алхохоличарем тешко је било шта стећи, а она је хтела све. И да види света, и да буде успешна, и позната, и све остало редом... Све оно што јој ја некад нисам могао пружити. И као све друге девојке желела је то одмах и сада. Убрзо је нашла фудбалера "жњ" лиге и од њега је верујем почела, наставила каријеру преко ожењених и слободних. Данас је вероватно љубавница неког од директора банке у којој ради и где је јако цењена.
Можда сам је преболео, можда и нисам. Није ни важно сада. Оно што је битно су лажи које су уследиле. Јер који мушкарац може било којој девојци да објасни у чему је проблем са лажима. Кад истину могу рећи само њој. Која би уопште и могла да поднесе истину а камо ли да је прихвати? Зато лажем. Слажем чим јој кажем да има најдивније очи које сам икад видео и да ни нисам жив ако не видим њен увојак како јој пада преко очију. А кад једном слажеш, лаж ће ти постати навика, а навика карактер. Причаћу јој све што жели да чује, све док лажи не постану толико велике да не могу више да их носим. Онда?! Онда одлазим. Одлазим да почнем из почетка.
"Јој, што си ми данас нешто сва сјајна и лепршава"... мора бити да је због те усране шауме.


Боље вас нашао

Зашто ипак влаковођа?
Зато што свако зашто има своје - јеби га. Ето зато!
Прост симбол, ма колико ми били јаки, јачи или најјачи, баба сера је увек јача, и ако немаш ситно...
Нисмо свемогући.
Ето.


Честитамо!

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.